NEŽNA I NEIZBEŽNA

Beše to nedelja. Naizgled kao i svaka druga. Roditelji su vodili svoju decu na beogradski aerodrom kako bi ova uživala u prizoru poletanja aviona. Ni moja porodica nije bila izuzetak u tom uveliko uhodanom igrokazu. Ali te nedelje nešto je drugo zaokupilo moju pažnju. Pored prizora gotovo pa nepomičnog sunca bilo je to lice jedne žene. Lice na kojem mi se činilo kao da su ispisane sve tajne ovoga sveta. Ali i mnogih drugih. I zato gde god bih krenuo činilo mi se da to lice putuje baš svuda sa mnom. Toliko je taj prizor bio učestao u mom umu da bi mi se ponekad učinilo da sam ga ja u stvari izmislio. A onda, par godina kasnije ponovo sam je video. Rešio sam da joj priđem. Taman što je zamakla u toalet aerodroma eto i mene za njom. „O kako si ti jedan lep dečak”, sačekala me je ona s spremnom konstatacijom. „Mora da već imaš puno ženskih prijateljica. Sigurno si već puno puta i bio intiman sa ženom.” „Ne, nisam”, dgovorio sam joj zbunjeno. „A zar te nisu stariji ...

This summary is not available. Please click here to view the post.

Živim u Beogradu. Ceo svoj život. Iako je možda i pomalo optimistično reći da živim. Jer mrtav sam već odavno. Kao i većina ljudi oko mene. Toliko mrtav da u meni zapravo nije više ostalo šta ni da umre. Pa opet. Deca se rađaju, starci umiru kondomi plutaju Senom. Kao i Dunavom. Ali se uistinu malo šta rađa. A ponajmanje nada. Koje pak ima ipak sasvim dovoljno. Ali ne izgleda i za nas. I onda sasvim iznenada kao da se sve promenilo. Onog časa kad se pojavila Ona. Ona koja je u svojoj izuzetnosti, malo je reći, kolosalna. I neuporediva. Ona čije je telo rekao bih samo za mene nosilo u sebi vlagu zore. Ali i ona koje je pre svega bila jednostavno slika. Ideal. Legenda. Mit. Baš poput slika svetitelja na kartama ili baš poput slika legendarnih heroina koje su uvek dobrano hranile našu maštu. Eto takva je bila ona. I bilo je u njoj nečega neuhvatljivog. Nečega što je gonilo ljude da je opsedaju. Da je danima i noćima proganjaju. Bila je nežna i bila je neizbežna. I bila...

22. jul 2017. Nevena i ja se dogovaramo da se nađemo na Krstu kako bismo gledali staru verziju "Bornovog identiteta". Kad ono nevaljalci nam na Film Stritu pustili ovu novu s Metom Dejmonom. Ali ko da je bitno šta se uopšte gleda kada je Nevena tu. Te noći Nevenica je izronila iz trole GSP-a poput same Venere iz morskih talasa. Grudi su joj se prelivale u nekoj uskoj crnoj majičici. Lice joj je plenilo njenim zelenim skoro pa fluidnim očima. Koža je čak i u beogradskoj noći sijala nekim tajanstvenim sunčevim sjajem. A čitavo njeno telo delovalo je kao da je konstantno u pokretu. Kao da priziva da se raspline u mojim snažnim i napetim rukama. I tako i bi. Nakon što se film završio a mi zapodenuli razgovor na potezu od apstraktne umetnosti pa sve do dnevne politike Nevenici se pripiškilo. I tako završismo u "Meku" onom u Bulevaru. Kada je zakoračila u ve-ce nisam izdržao i da ja ne učinim isto. I joj kad se samo setim kako je te noći med ...

This summary is not available. Please click here to view the post.

Bila je građena kao da je oblikovana u korsetu. Telo joj je imalo čvrstu glatkoću poput mermera. Na njoj ništa nije bilo mlitavo niti opušteno, već je odisalo pritajenom snagom, poput pume. Ali, na prvom mestu, Nevena je, kako je to sama volela za sebe da kaže, bila nežna i neizbežna. Kako je to jedan pisac rekao za svoju junakinju, bila je svetlo svačijeg života i oganj među svačijim nogama. I zato su je svi i jurili. Pa i ja. Sećam se da je u pitanju bio petak, 15. septembar 2017. godine. Spremio sam se kako bih na vreme stigao na otvaranje jedne izložbe u galeriji Drina u 20 časova. Ali nje još uvek nije bilo tamo. Uplašio sam se i gonjen nemirom otrčao do Doma omladine, misleći da nije otišla tamo sa svojom prijateljicom Ivanom da odgleda neki film. No, Nevenice nije bilo ni u Makedonskoj broj 22. Mučen požudom sjurio sam se nazad na Andrićev venac. Kad eto i nje. Bila je u društvu jedne naše vizuelne umetnice Tanje i nekoga Amerikanca koga sam sreo po prvi pu...