Boginja kiše
Bila je kišovita noć. Ulice su bacale odsjaj poput ogledala. A ja sam se zaputio na jednu izložbu u galeriji Grafičkog kolektiva. Tamo sam, naravno, naleteo na nju. Moram da priznam da sam odnedavno dobio novi razlog da budem na svakom događaju u ovom gradu. Nju. Moju najdražu i najslađu princezicu koja je i u ovim kišovitim septembarskim noćima sijala kao najlepši i najvreliji julski dan. Kako je te večeri bio 11. septembar, nešto sam pretenciozno prozborio o tome kako se danas terorizam širi svuda oko nas, baš poput virusa. Onako omalena poput nokta i plava poput kakve kubanske noći, Nevenica je pažljivo upijala baš sve što sam joj govorio. Ona sama uvek je odmereno i bez suvišnih reči odgovarala na svako moje pitanje. Nikada, ali nikada nije u mom društvu povisila ton. Ali neke je baš sve to i nerviralo. Rekla mi je kako je njoj u životu ubedljivo najvažnija harmonija. Štaviše, jednom kada je kasnila na predavanje na svom Medicinskom, tiho je ušla u salu ne rek...