Nevenica
Nevena je bila nežna i neizbežna, kako će mi jednom opisati sebe. I blagonaklona u ispunjavanju mojih seksualnih fantazija. Istina, onima bez dodira. Jer Nevenica, kako su je drugi zvali, je bila toliko savršena da bi je svaki dodir uistinu ukaljao. Jednom smo išli autobusom, ne sećam se više gde ni zašto, kada je vozač u punoj brzini pregazio neku nesretnicu. Reklo bi se da je bila veoma lepa. Ali udarac je bio takvog intenziteta da joj je skoro iščupao vrat. Takva je bila i silina strasti koju smo Nevena i ja osećali jedno prema drugom. Pa iako je u srži Neveninog bića čučao sram, u njenom izrazu lica kao ni u njenom glasu nije bilo ničeg tegobnog a još manje očajničkog. Ali kada bi se povela reč o seksu, u njoj je bujalo nešto neopisivo plahovito. Kao da je bila neutaživo gladna novih i novih senzacija vezanih za ovu materiju. Jednom mi je ispričala kako je, dok je radila kao gerontodomaćica, slušala s velikom pažnjom priče svojih „klijentkinja” o nezadovolj...