Ona
Živim u Beogradu. Ceo svoj život. Iako je možda i pomalo optimistično reći da živim. Jer mrtav sam već odavno. Kao i većina ljudi oko mene. Toliko mrtav da u meni zapravo nije više ostalo šta ni da umre. Pa opet. Deca se rađaju, starci umiru kondomi plutaju Senom. Kao i Dunavom. Ali se uistinu malo šta rađa. A ponajmanje nada. Koje pak ima ipak sasvim dovoljno. Ali ne izgleda i za nas. I onda sasvim iznenada kao da se sve promenilo. Onog časa kad se pojavila Ona. Ona koja je u svojoj izuzetnosti, malo je reći, kolosalna. I neuporediva. Ona čije je telo rekao bih samo za mene nosilo u sebi vlagu zore. Ali i ona koje je pre svega bila jednostavno slika. Ideal. Legenda. Mit. Baš poput slika svetitelja na kartama ili baš poput slika legendarnih heroina koje su uvek dobrano hranile našu maštu. Eto takva je bila ona. I bilo je u njoj nečega neuhvatljivog. Nečega što je gonilo ljude da je opsedaju. Da je danima i noćima proganjaju. Bila je nežna i bila je neizbežna. I bila...