Maska
This summary is not available. Please
click here to view the post.
Posts
Ona
Živim u Beogradu. Ceo svoj život. Iako je možda i pomalo optimistično reći da živim. Jer mrtav sam već odavno. Kao i većina ljudi oko mene. Toliko mrtav da u meni zapravo nije više ostalo šta ni da umre. Pa opet. Deca se rađaju, starci umiru kondomi plutaju Senom. Kao i Dunavom. Ali se uistinu malo šta rađa. A ponajmanje nada. Koje pak ima ipak sasvim dovoljno. Ali ne izgleda i za nas. I onda sasvim iznenada kao da se sve promenilo. Onog časa kad se pojavila Ona. Ona koja je u svojoj izuzetnosti, malo je reći, kolosalna. I neuporediva. Ona čije je telo rekao bih samo za mene nosilo u sebi vlagu zore. Ali i ona koje je pre svega bila jednostavno slika. Ideal. Legenda. Mit. Baš poput slika svetitelja na kartama ili baš poput slika legendarnih heroina koje su uvek dobrano hranile našu maštu. Eto takva je bila ona. I bilo je u njoj nečega neuhvatljivog. Nečega što je gonilo ljude da je opsedaju. Da je danima i noćima proganjaju. Bila je nežna i bila je neizbežna. I bila
Boginja kiše
Bila je kišovita noć. Ulice su bacale odsjaj poput ogledala. A ja sam se zaputio na jednu izložbu u galeriji Grafičkog kolektiva. Tamo sam, naravno, naleteo na nju. Moram da priznam da sam odnedavno dobio novi razlog da budem na svakom događaju u ovom gradu. Nju. Moju najdražu i najslađu princezicu koja je i u ovim kišovitim septembarskim noćima sijala kao najlepši i najvreliji julski dan. Kako je te večeri bio 11. septembar, nešto sam pretenciozno prozborio o tome kako se danas terorizam širi svuda oko nas, baš poput virusa. Onako omalena poput nokta i plava poput kakve kubanske noći, Nevenica je pažljivo upijala baš sve što sam joj govorio. Ona sama uvek je odmereno i bez suvišnih reči odgovarala na svako moje pitanje. Nikada, ali nikada nije u mom društvu povisila ton. Ali neke je baš sve to i nerviralo. Rekla mi je kako je njoj u životu ubedljivo najvažnija harmonija. Štaviše, jednom kada je kasnila na predavanje na svom Medicinskom, tiho je ušla u salu ne rek
Venera
22. jul 2017. Nevena i ja se dogovaramo da se nađemo na Krstu kako bismo gledali staru verziju "Bornovog identiteta". Kad ono nevaljalci nam na Film Stritu pustili ovu novu s Metom Dejmonom. Ali ko da je bitno šta se uopšte gleda kada je Nevena tu. Te noći Nevenica je izronila iz trole GSP-a poput same Venere iz morskih talasa. Grudi su joj se prelivale u nekoj uskoj crnoj majičici. Lice joj je plenilo njenim zelenim skoro pa fluidnim očima. Koža je čak i u beogradskoj noći sijala nekim tajanstvenim sunčevim sjajem. A čitavo njeno telo delovalo je kao da je konstantno u pokretu. Kao da priziva da se raspline u mojim snažnim i napetim rukama. I tako i bi. Nakon što se film završio a mi zapodenuli razgovor na potezu od apstraktne umetnosti pa sve do dnevne politike Nevenici se pripiškilo. I tako završismo u "Meku" onom u Bulevaru. Kada je zakoračila u ve-ce nisam izdržao i da ja ne učinim isto. I joj kad se samo setim kako je te noći med
Veliko brijanje
Bila je građena kao da je oblikovana u korsetu. Telo joj je imalo čvrstu glatkoću poput mermera. Na njoj ništa nije bilo mlitavo niti opušteno, već je odisalo pritajenom snagom, poput pume. Ali, na prvom mestu, Nevena je, kako je to sama volela za sebe da kaže, bila nežna i neizbežna. Kako je to jedan pisac rekao za svoju junakinju, bila je svetlo svačijeg života i oganj među svačijim nogama. I zato su je svi i jurili. Pa i ja. Sećam se da je u pitanju bio petak, 15. septembar 2017. godine. Spremio sam se kako bih na vreme stigao na otvaranje jedne izložbe u galeriji Drina u 20 časova. Ali nje još uvek nije bilo tamo. Uplašio sam se i gonjen nemirom otrčao do Doma omladine, misleći da nije otišla tamo sa svojom prijateljicom Ivanom da odgleda neki film. No, Nevenice nije bilo ni u Makedonskoj broj 22. Mučen požudom sjurio sam se nazad na Andrićev venac. Kad eto i nje. Bila je u društvu jedne naše vizuelne umetnice Tanje i nekoga Amerikanca koga sam sreo po prvi pu